Bilo da su prvi put vlasnici mačeta ili da već imaju iskustvo u odgajanju mačke, vlasnici mačaka se često sukobljavaju oko toga da li mačku puštati napolje ili ne. Tradicionalna verovanja da je mačkama potrebna sloboda polako nestaju jer novije statistike pokazuju da mačke koje ne izlaze napolje žive duže i zdravije su. Na samim vlasnicima je da odluče da li će mačku puštati napolje ili ne, ali argumenti za i protiv daju veću prednost tome da mačke ne treba da puštate napolje. Statistike pokazuju da je životni vek mačke koja ne izlazi znatno duži.
Prosečno, mačka koja ne izlazi živi 12 godina, s tim da neke mačke mogu da dožive i 20 godina. Za razliku od njih, životni vek mačaka koje izlaze je ispod 5 godina. Argumenti koji idu u prilog tome da mačku ne treba puštati napolje su brojniji od onih koji idu u prilog tome da ih treba puštati.
Mnogi se konkretno tiču zdravlja i sigurnosti. Jedan od glavnih razloga zašto mačku ne treba puštati napolje je saobraćaj. Prometne ulice, kao i seoski putevi, predstavljaju opasnost po život mačke. Jedna nesreća može da bude fatalna ili da prouzrokuje ozbiljne povrede. Mačke koje izlaze su izložene otrovima: pesticidi, proizvodi za baštu, automobile, pokvarena hrana, otrovne biljke i namerna trovanja su među najčešćim opasnostima.
Takođe, postoji veća opasnost od infektivnih bolesti kod mačaka koje izlaze. Mnoge bolesti, uključujući FeLV i FIV, prenose se sa mačke na mačku. Mačke koje izlaze će sretati druge mačke i mogu da se inficiraju bilo kojom od ovih bolesti. Isto tako, dolazi i do tuča čije su posledice apscesi. Oni su veoma bolni i njihovo uklanjanje može da bude skupo. Domaćini infektivnih bolesti su i samo okruženje ili mačke koje nisu vakcinisane.
Paraziti su još jedan zdravstveni problem za mačke koje izlaze. Buve se mogu naći svuda i nosioci su raznih bolesti. Neke bolesti mačka može da prenese i na vlasnika. Krpelj može i da ubije mačku ako se na vreme ne izleči. Dermatofitoza je još jedna bolest koja može da utiče na zdravlje mačke, a prenosi se na ljude. Iako nije smrtonosna, ona se teško leči i bolje je „sprečiti nego lečiti“.
Mačke koje izlaze se suočavaju i sa drugim opasnostima. Psi i divlje životinje često vrebaju mačke koje zalutaju na njihovu teritoriju. Takođe i ljudi, okrutni pojedinci, sadisti ubijaju mačke iz sporta ili zadovoljstva. Često se mačke koje izlaze izgube. Manje od 5% mačaka koje se donesu u azil završi ponovo sa svojim vlasnicima. Sve vlasničke mačke koje izlaze treba da nose ogrlicu sa podacima. Ali isto tako, i ogrlice se često izgube. Mikročipovanje je jedini siguran način identifikacije mačaka. Dešavaju se i krađe životinja u laboratorijske svrhe. Problem mogu da budu i susedi kojima ne odgovara to što puštate mačku da se slobodno šeta, jer će ona možda da vrši nuždu na njihovim posedima. Mačke su, kao i ljudi, podložne kanceru kože. Ukoliko puštate mačku da izlazi, ona se izlaže suncu.
Ukoliko ograničite kretanje mačke na određeni deo oko svoje kuće, obavezno ga zaštitite od sunca. Vlasnici mačaka treba da uzmu u obzir da su mačke koje ne izlaze zdravije, često srećnije i žive duže nego mačke kojima je dozvoljeno da se slobodno šetkaju. Tradicionalni argumenti koji podržavaju izlaženje su malobrojni. Verovanje da su mačke koje ne izlaze lenje ili gojazne nije utemeljeno i sa time se možete izboriti igranjem sa mačkom i pametnom ishranom.
Oni koji puštaju mačke da izlaze tvrde da one to obožavaju, što i jeste u neku ruku istina, ali ima više opasnosti nego prednosti. Isti ti vlasnici takođe i propagiraju mišljenje da mačke zaslužuju svoju slobodu. Takva razmišljanja su zastarela i pobijena od strane stručnjaka za životinje.
Većina veterinara, kao i udruženja za zaštitu životinja, smatra da mačke ne treba da izlazi napolje. Opasnosti koje vrebaju napolju su brojnije nego prednosti i odgovoran vlasnik mačke treba da uradi ono što je najbolje za mačku.
Vlasnici mačaka koji nisu sigurni oko toga da li treba da puštaju mačku napolje ili ne, treba da pruže svojim mačkama najbolje od oba, tako što će im ponuditi izlazak u kontrolisano okruženje. Naprotiv mišljenju većine vlasnika, mačka se može istrenirati za šetanje na povodac. Dresiranje mace da ide na povodcu je najlakše dok je još sasvim mala, mada se i neke odrasle mačke lako naviknu. Uzmite am u obliku broja 8 ili slova H i zategnite ga, ali ne previše (pravilno je namešten ako možete da stavite prst između opasača i tela mačke). U prvom mahu ostavite am samo nekoliko minuta, neposredno pre hranjenja da bi mačka asocirala stavljanje ama sa nečim prijatnim kao što je hrana. Ponovite process nekoliko puta dnevno. Kada mačka počne da ignoriše am, zakačite povodac i pustite je nekoliko puta da ga vuče kroz kuću u nekoliko kratkih navrata, ali pazite da se povodac ne zakači za nešto. Sledeći korak je da uzmete povodac u ruku i pratite mačku po kući. Ovo će pomoći maci da se navikne da je čovek prati pre nego što se navikne da se povodac lagano povuče ka određenom pravcu.
Kada se vaša maca navikne na to da se lagano usmerava povlačenjem povodca, povedite je u neki miran deo napolju. Neka vam prvi izlasci budu kratki, česti i veseli, a možete ih dopuniti sa malo hrane. Vodite računa o psima koji nisu vezani, biciklistima ili ljudima na rolerima da se maca ne bi uplašila.
Ograđeni prostor pruža zaštitu i sprečava mačku da odluta. Idealni ograđeni prostor ima dovoljno mesta i omogućava mački da se kreće, penje i da se odmara. Treba da ima i hladovinu tako da mačka može da izlazi i po velikim vrućinama. Materijal kojim ćete prekriti prostor treba da bude takav, da mačka ne može da ga pocepa (najlon). Zabrinutost oko toga kako će se mačka koja je izlazila navići na to da ne izlazi je opravdana, ali ovaj ograđen prostor rešava potencijalni problem.