Domaća mačka (Felis catus) je jedna od najmlađih vrsta porodice Felidae.

Porodica Felidae se deli na tri roda:

• Panthera (mačke koje riču – lav, tigar, leopard, jaguar)
• Acinonyx (gepard)
• Felis (sve ostale “male” mačke)

Međutim, klasifikacija porodice Felidae je teška, delom zbog toga što je teško razlikovati vrste po njihovom fenotipu i morfologiji. Sve one izgledaju veoma slično i na primer, veoma je teško, čak i ekspertima, da razlikuju lobanju lava od lobanje tigra. Novija genetička istraživanja predlažu osam različitih grupisanja unutar porodice Felidae, što može u budućnosti da predstavlja osnovu za ponovnu klasifikaciju.

Slika: canadapetgrooming.com

Zajedničke karakteristike

Sve mačke su evoluirale u sisare predatore sa posebno osetljivim čulima sluha, vida i mirisa. Anatomske karakteristike, kao što je zaobljena glava i struktura skeletal, pokazuju da je svih 37 vrsta unutar porodice Felidae evoluiralo od istog pretka, koji je najverovatnije živeo u Aziji pre otprilike 10-12 miliona godina. Došlo je do brze ekspanzije i do različitosti porodice Felidae tokom poslednjih 10-11 miliona godina, a do pre 3 miliona godina postojalo je dosta vrsta mačaka koje su naseljavale sve oblasti zemlje osim Arktika, Antarktika i Australije. Porast i pad nivoa mora tokom mnogih milenijuma pomogli su da se stvore uslovi za migraciju Felidae vrsta, tako da su okupirale razne geografske oblasti (kada je nivo mora bio nizak), tj. izolovale su razvoj vrsta (kada je nivo mora bio visok). Migracija je sigurno bila olakšana njihovim prirodnim ponašanjem, traženjem teritorije i potrebom da love.

Felidae su najrazvijeniji lovci karnivori od svih vrsta sisara. Sa izuzetkom lavova, koji žive u grupi, ostale divlje mačke žive usamljeničkim životom i imaju sposobnost da brinu same o sebi. Mačke su teritorijalne, imaju svoju teritoriju u kojoj love, a izvan svoje teritorije obeležavaju uglavnom mirisom.

Opet sa izuzetkom lavova (čiji mužjaci imaju grivu), izgled mužjaka i ženki je veoma sličan, mada su mužjaci malo krupniji. Imaju pet prstiju na prednjim šapama i četiri prsta na zadnjim šapama. Prsti su zaštićeni jastučićima, koji takođe čine da mačke budu nečujne prilikom lova. Osim geparda, sve mačke imaju kandže koje se uvlače.

Krzno mačaka može da bude najrazličitijih boja – u prirodnim uslovima, krzno se adaptira tako da dođe do kamuflaže, što pomaže mački pri lovu. 

Evolucija i adaptacija Felis catus

Koegzistencija mačaka i ljudi evidentna je po fosilnim ostacima iz ranih ljudskih naseobina, iako se misli da  se ovde radi o divljim mačkama. Smatralo se da se prva domestikacija (ili je možda ukroćivanje tačniji izraz) dogodila u Egiptu pre oko 3,600 godina. Lobanje mačaka koje su pronađene u Egiptu (Egipćani ih nazivaju Mau) identifikovane su kao lobanje vrste Felis sylvetris lybica (Afrička divlja mačka) i upravo se za ovu mačku koja je živela u Aziji i severnoj Africi, smatra da je predak savremene Felis catus. Međutim, skorija istraživanja pokazuju da se domestikacija mačaka desila pre oko 10,000 godina na Bliskom istoku, u oblasti Plodni polumesec (Izrael i okolne države). Najraniji dokaz domestikacije potiče sa Kipra, pre oko 9,500 godina, gde su pronađeni ostaci mačke koja je zakopana zajedno sa svojim vlasnikom. Smatra se da je domestikacija započela malo pre ovog, jer na Kipru nisu postojale domorodne mačke.

Život sa ljudima

Prvi dokaz za postojanje ambara potiče iz Izraela, pre oko 10,000 godina, a zna se da je gomilanje žitarica dovelo i do gomilanja miševa. Smatra se da je ovaj porast populacije glodara privukao divlje mačke bliže ljudima, a zatim i doveo do njihovog ukroćivanja. Mačke koje su bile tolerantnije, približile su se ljudskim naseljima i ova samoselekcija je pomogla u procesu ukroćivanja i domestikacije.

Arheološki dokazi nagoveštavaju da su mačke živele sa ljudima u naseljima u oblasti Plodni polumesec pre oko 3,700 godina i da su tretirane kao božanstvo (u obliku boginje Bastet) u Egiptu pre oko 2,900 godina.  Veliki broj mačaka je žrtvovan boginji Bastet i mumificiran, što pokazuje da  su Egipćani u to vreme aktivno uzgajali mačke. Pre 2,000 godina mačke su počele rapidno da se šire po Evropi.

Savremene mačke

Genetičke analize su pokazale da je DNK savremenih domestikovanih mačaka širom sveta skoro identičan onom kod Felis sylvestris lybica, što znači da je upravo ova vrsta glavni predak današnjih domaćih mačaka. DNK drugih malih mačaka (Evropska divlja mačka – Felis sylvestris sylvestris, Centralno-azijske i Južno-afričke mačke - Felis ornata i Felis cafra) formira drugačije i nesrodne grupacije.

Felis sylvestris lybica i danas opstaje, a i dalje je usamljeni, noćni lovac koji po izgledu najviše podseća na tigraste tabby mačke, iako ima malo svetlije krzno (boje peska). Pojedinci ove vrste žive po savanama i okupiraju velike teritorije zbog relatvino oskudnog plena.

Kriterijumi po kojima se definišu različite vrste životinja nije u potpunosti rigidan. Uopšteno, različite vrste ne mogu međusobno da se pare i to ne rade u prirodnim uslovima. U veštačkim uslovima, moguće je ukrštavanje nekih vrsta mačaka, npr. lavova i tigrova, međutim njihovi potomci su često sterilni. Domaća mačka (Felis catus) je zadržala sposobnost da se međusobno ukršta sa drugim vrstama u prirodnim uslovima zbog svog bliskog odnosa sa divljom mačkom (Felis sylvestris). U nekim oblastima ovo je dovelo da problema međusobnog ukrštanja feral mačaka i lutalica sa domaćim divljim mačkama i to je dovelo do smanjivanja populacije čistokrvnih divljih mačaka (Škotska, Mađarska).  

Domaća mačka je prvi put klasifikovana kao Felis catus 1758. godine od strane Carolus Linnaeus-a, I iako se ova nomenklatura I dalje najčešće koristi, skorije studije su pokazale da domaća mačka treba da se smatra podvrstom divlje mačke (Felis sylvestris catus). 

Domestikacija mačke

Felis catus je kao vrsta nastala od divljih mačaka koje su živele u blizini ljudi. Međutim, ova domestikacija nije ista kao domestikacija pasa i drugih životinja. Generalno, mačke nisu doživele velike promene tokom domestikacije i njihovo ponašnje je veoma slično ponašanju njihovih divljih predaka. One su sasvim sposobne da prežive u divljini  i veoma lako mogu da se vrate divljem životu.

Dve glavne teorije koje okružuju domestikaciju mačaka su da su divlje mačke (Felis sylvestris lybica) namerno ukroćivane i birane prema tome koliko su prijateljski nastrojene, ili da nisu selektovane nego da su tolerisane od strane ljudi i postepeno su se prirodnom selekcijom adaptirale da love štetočine u naseljima. Ovo drugo je verovatnije, barem u ranijim fazama domestikacije, jer bi životinje kao što su tvorovi ili psi bile daleko efikasnije u kontrolisanju štetočina. U svakom slučaju, ono što je pomoglo domestikaciju mačaka je njihova veličina, socijalna priroda, govor tela, ljubav prema igri, visok nivo inteligencije i tendencija ka domestikaciji.

Za druge domaće životinje evidentna je direktna korist koju ljudi imaju od njih i za razliku od mačaka, sve te životinje žive u čoporima gde se čovek zapravo nametnuo kao vođa čopora. Isto ne može da se kaže za mačke! Strogo govoreći, većina mačaka nije stvarno domestikovana – uzgajanje, nega i reprodukcija mačaka nije pod totalnom kontrolom ljudi. Ovo se samo može primeniti na mačke sa pedigreom, koje čine veoma mali deo populacije mačaka koje su kućni ljubimci. Nesumnjivo, jedna od glavnih privlačnosti posedovanja mačke danas, je ta što su mačke, iako pripitomljene, zadržale karakteristike svojih divljih predaka. Današnje mačke su zadržale veliki broj karakteristika svojih pustinjskih predaka, uključujući sposobnost da prežive sa minimalnim unosom vode, tolerišu veliku vrućinu, ne pokazujući znakove neprijatnosti dok im koža ne dostigne temperaturu 52 stepena celzijusova, dok ljudi osećaju nelagodu pri temperaturi od 44 stepena celzijusova. Takođe, promena temperature tela mačke se ne dešava tokom 24 časa, jer su  aktivne i danju i noću.

Domaća mačka je kompleksno biće i nažalost, veoma često se javljaju problem jer ljudi ne razumeju njihove prirodne nagone i reakcije.

Izvor: icatcare.org